Autoritarnost arhitekture i želje

Samostalnom site-specific izložbom “Zidati želju” Jasmine Cibic u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine u Novom Sadu (od 3. do 29.11.2015.), moderna arhitektura nastavlja da bude zastupljena u suvremenim umjetničkim projektima koji obrađuju i političko-historijski kontekst koji ju je oblikovao.

Jasmina Cibic, The Pavillion, 2015., video still image

Prepoznatljivom svedenom estetikom, uz korišćenje dekonstruktivne makete arhitektonskog objekta u razmeri 1:7, video performans i tri fotografije, Cibiceva tematizuje ideologiju modernizma koja je ornament proglasila zločinom, kao i smenu dve nacionalne ideologije. Izložba se takođe fokusira na izostavljenu baštinu sećanja o tom periodu istorije, kao i na suprotnosti koje su je gradile – privatne i političke želje.

Jasmina Cibic, The Pavillion, 2015., video still image

Posle izložbe Srušiti i ponovo izgraditi u Beogradu, čiji je centralni protagonist bila Palata Federacije, Cibiceva se za potrebe izložbe u Novom Sadu okreće delu Dragiše Brašovana (1887-1965), autora značajnih primera visokog modernizma u arhitekturi Novog Sada – Palate Dunavske banovine (1939), u kojoj su sada prostorije Izvršnog veća Autonomne pokrajine Vojvodine, i centralne zgrade pošte (1958). Brašovan je projektovao i široko poznatu zgradu BIGZ-a (Državne štamparije, 1934-1941) u Beogradu u kojoj alternativna umetnička scena realizuje programe već duže od jedne decenije, vodeći bitku za očuvanje zgrade od zaborava i demoliranja.

Postavka, MSUV, foto: Marko Ercegović

Izložbom se Jasmina Cibic fokusira na jedan od projekata Brašovana koji je internacionalno predstavljao jugoslovensku arhitekturu modernizma. Godine 1929. Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca je postala Kraljevina Jugoslavija i bila predstavljena na Svetskoj izložbi u Barseloni, u nacionalnom paviljonu koji je Brašovan projektovao.

To je ujedno bilo i poslednje internacionalno predstavljanje Kraljevine SHS. Brašovan je autor i paviljona kojim je Kraljevina Jugoslavija bila predstavljena na Svetskoj izložbi u Milanu, 1931. godine, ali se Cibiceva fokusira na prvi, čiji je dizajn oličenje redizajniranja ideologije i društvenog sistema koje je obeležilo 1929. godinu. Naracija u dokumentarističkom stilu koja prati video performans o paviljonu je pisana, te nije kolaž od ready-made citata, kao u slučaju izložbe “Srušiti i ponovo izgraditi”.

Postavka, MSUV, foto: Marko Ercegović

Za paviljon u Barseloni Brašovanu je bila dodeljena prva nagrada na Svetskoj izložbi, da bi mu potom bila oduzeta i dodeljena Ludvigu Mis van der Roeu, autoru paviljona Nemačke. Danas o paviljonu Kraljevine SHS/Jugoslavije postoji jako malo dokumentacije koja svedoči o tome da je uopšte postojao.

Mada su i ostali paviljoni po završetku izložbe bili rasklopljeni i izmešteni, za Brašovanov paviljon ne postoji čak ni dokumentacija o tome kako je enterijer izgledao, mada je on bio namenjen upravo gledanju. Stoga se autorka okreće fasadi i konstruktivnim elementima paviljona.

Dragiša Brašovan, pavijon Kraljevine SHS, Expo, Barselona, 1929.

“Kao metonim za arhitekturu u celini, fasada je element koji je u najvećoj meri prožet političkim i kulturnim značenjima” (Jasmina Cibic, The Pavillion, 2015, 6’43”). Smenu 30 cm širokih crnih i belih pruga na fasadi paviljona, Cibiceva povezuje sa Helmhulcovom optičkom iluzijom, koja je u ovom slučaju korišćena da predstavi celu jednu naciju i njena najveća industrijska dostignuća na Svetskoj izložbi.

Pruge autorka takođe povezuje sa kamuflažnim prugama za brodove u Prvom svetsku ratu, isto baziranim na procesu optičke varke, a koje se pripisuju umetniku Normanu Vilkinsonu. Te naizmenične crne i bele pruge fasade predstavljaju i one suprotnosti i kontrasne principe na kojima se gradi želja.

Izgled fasade i svrha usmerena na gledanje predmeta želje, zajedničke su odlike koje Brašovanov paviljon deli sa godinu dana ranije projektovanom, ali nerealizovanom vilom za Žozefinu Beker, američku plesačicu, pevačicu i aktivistkinju koja se zalagala za prava crnaca. Tu vilu je projektovao Adolf Los (1870-1933), značajni arhitekta i teoretičar moderne arhitekture, čija je knjiga Ornament i zločin začela pročišćenu, minimalističku estetiku moderne arhitekture.

Adolf Los, maketa rezidencije Žozefine Beker, 1928.

Los je pretežno projektovao stambene vile u kojima je primenjivao Raumplan (kružni plan) – raspored prostorija koji se zasniva oko centralne ose, te su one raspoređene na više nivoa unutar zapremine vile, a ne na striktnoj podeljenosti na katove. Los je dizajnirao i nekoliko stambenih objekata u Crvenom Beču.

Dok za ovaj nerealizovani Losov projekat postoji potpuna dokumentacija, za Brašovanovo dekonstruisano obeležje redizajnirane nacije, dokumentacija izostaje. Oba ova arhitektonska primera su narativi o privatnim i političkim željama iz perioda kada se konstruisao značajan politički narativ Evrope.

Tematizirajući moć i nedostatak arhivskog materijala, izložba “Zidati želju” je konceptualno povezana sa izložbom “Arhiv i moć” koja je postavljena u istom periodu u MSUV, a u kojoj učestvuju Doplgenger (Isidora Ilić i Boško Prostran), Isidora Todorović, Zoran Todorović i Aleksandar Zograf (Saša Rakezić).

Kustoskinje obe izložbe su Gordana Nikolić i Sanja Kojić Mladenov, a realizuju se u okviru međunarodnog dvogodišnjeg projekta Performing the Museum, u saradnji sa Muzejom suvremene umjetnosti Zagreb, Koroškom galerijom likovne umetnosti Slovenj Gradec i Fondacijom Antoni Tàpies iz Barselone.

Ovaj tekst nastao je uz potporu Fonda za poticanje pluralizma i raznovrsnosti elektroničkih medija.