Zgrade se ruše zato što netko želi da ih sruši

Do.co.mo.mo. Srbija  nacionalna je sekcija Do.co.mo.mo. (Documentation and Conservation of Buildings, Sites and Neighborhoods of the Modern Movement) Internationala. Do.co.mo.mo. International osnovan je 1988. godine u Nizozemskoj, kao reakcija na ubrzanu devastaciju i nestanak modernističkih zdanja, a danas ima 68 nacionalnih radnih grupa usmjerenih na afirmaciju i očuvanje modernističke baštine. Do.co.mo.mo. Srbija djeluje kao sekcija u okviru Društva arhitekata Beograda (DAB), a okuplja stručnjake i aktiviste koji se bave modernim pokretom u arhitekturi i urbanizmu Srbije. O sekciji Do.co.mo.mo. Srbija govore njen predsjednik Dobrivoje Lale Erić, tajnica Jelena Grbić i koordinatorica Jelica Jovanović.

Intervju je dio serije intervjua o Do.co.mo.mo. sekcijama koji nastaju u sklopu projekta MOTEL TROGIR s ciljem poticanja osnivanja hrvatske Do.co.mo.mo. sekcije.

Istočna kapija beograda poznata kao Rudo

U Beogradu je upravo srušena zgrada nekadašnje njemačke ambasade u Ulici kneza Miloša, djelo arhitekta Bogdana Ignjatovića iz 1979. godine. Kako to komentirate?

Objekat Nemačke ambasade u Beogradu izuzetan je primer nesrećne prakse u domenu zaštite i valorizacije modernističkog arhitektonskog nasleđa Srbije. Primetan je tu nemar nadležnih službi zaštite, pre svega Zavoda za zaštitu spomenika kulture grada Beograda i drugih gradskih ustanova, koje su zanemarile prisustvo i vrednost Ignjatovićevog modernističkog bisera utkanog u najuže gradsko tkivo Ulice kneza Miloša.

Očigledan je, međutim, i potpuno ignorantski odnos investitora – nemačkog Ministarstva spoljnih poslova – koje se nije osetilo pozvanim da odgovori na brojne društvene apele, niti da javnosti predstavi cilj i ideje svog raspisanog konkursa za novu zgradu ambasade. Država koja predvodi Evropu u 21. veku trebalo bi da poseduje malo više sluha za nasleđe i kulturu druge polovine 20. veka, pogotovo što je i sama učestvovala u nastanku prvobitnog objekta sopstvene ambasade. Konačno, Nemačka nije slučajno odabrala Bogdana Ignjatovića za svoju zgradu. Iako u kasnoj fazi karijere, on je u tom trenutku bio autor nekolicine repernih objekata tadašnjeg pa i sadašnjeg Beograda: Hotel „Slavija“ na istoimenom trgu, Galerija fresaka u Ulici cara Uroša, Izvršno veće Srbije u Nemanjinoj ulici, tri od šest solitera na ulaznom bloku Novog Beograda na Ušću… Reč je, u konačnom, o arhitekti koji je dobar deo II svetskog rata proveo u zarobljeništvu u logoru Bergen-Belzen, pa je i istorijska pravda učinjena time što mu je poverena izrada projekta ovog objekta. Moramo priznati ovde da, poučeni ranijim iskustvima, nismo očekivali izuzetan odjek koji je rušenje ovog objekta izazvalo u javnosti. Pritom, situacija je takva da smo u ovom trenutku informacije mogli da plasiramo samo preko društvenih mreža i Dokomomo International mreže.

Bogdan Ignjatović. Njemačka ambasada, 1979. g.

Zgrada nekadašnjeg Generalštaba u Nemanjinoj ulici jedno je najupečatljivijih djela srpskog i jugoslavenskog modernizma, autora Nikole Dobrovića, svakako jednog od najuglednijih srpskih arhitekata 20. stoljeća, i arhitekta čiji je dubrovački opus ne samo neizostavni, nego i jedan od najzanimljivijih u kontekstu hrvatske moderne. Dobrovićev Generalštab teško je oštećen za NATO bombardiranja Beograda, od tad stoji napušten i javljaju se inicijative za njegovo rušenje s obzirom na atraktivnu lokaciju. Koja su vaša stajališta oko te zgrade i koje je aktualno stanje?

Do.co.mo.mo. Srbija je možda i postao prepoznat u široj domaćoj javnosti upravo zbog brojnih akcija i pokušaja da se osvetli slučaj Generalštaba i da se, jednostavno, poštuje postojeći zakonski okvir. Svedoci smo, međutim, da aktuelnoj srpskoj Vladi apsolutno nije stalo do poštovanja zakletve koju je položila prilikom imenovanja, a u kojoj je poštovanje zakona Republike Srbije jedna od osnovnih odrednica. Štaviše, već godinama se zaobilaze sve inicijative za otvaranje bilo kakvog dijaloga o modalitetu zaštite ovog, ponavljamo, zakonom zaštićenog kulturnog dobra. Mi često na svojim tribinama citiramo Utu Hasler, čuvenu profesorku sa ETH u Cirihu, koja je još 2002. godine za DETAIL iznela svoja zapažanja iz prakse: “…Po pravilu, zgrade se ne ruše zato što su u jadnom stanju. One su u jadnom stanju zato što neko želi da ih sruši …”.

Nikola Dobrović, Generalštab, uništen u bombardiranju 1999.

Na stranu drugi elementi i suštinska važnost Nikole Dobrovića pa i zgrade Generalštaba za identitet našeg naroda i njegove prestonice. Ovde, zaista, ne pričamo tek o jednom od velikana srpske i jugoslovenske (pa i čehoslovačke!) arhitekture – Nikola Dobrović je sam vrh, tu nema spora. Takvih erudita i znalaca čiji koncepti uveliko prevazilaze vreme u kome žive nažalost nemamo i verovatno ih nikada više i nećemo imati. Iza Dobrovića je ostala zaista znatna zaostavština, ali nažalost ona nije uređena i muzeološki obrađena, već je rasuta na više lokacija. Na sreću, ta građa je dostupna istraživačima, a često se pojavi i ponešto novo, što se nađe u antikvarijatima i na buvljacima. Osim takve zaostavštine u poslednjih dvadesetak godina publikovano je i nekoliko monografija i studija posvećenih Dobroviću.

No, ako vlast ostvari svoje planove i jednu od ključnih gradskih lokacija – ogromne dve parcele na uglu Nemanjine i Kneza Miloša – prepusti nekom od naših tradicionalnih, bliskoistočnih prijatelja da tu postave blistavi šoping mol, hotel, ritejl park, loft/penthaus/apartmanski kompleks… preostaje nam samo da kao turisti dođemo u Dubrovnik i u Prag, i da se tu divimo našem najznačajnijem arhitekti čijeg dela nema u Beogradu. Nadamo se da do toga, ipak, neće doći.

Križanje Nemanjine i Kneza Miloša

U kojoj mjeri postoji formalna spomenička zaštita za značajne objekte izgrađene u vremenu socijalističkog modernizma?

Sarađujući i jednostavno lično poznavajući ljude iz branše, svesni smo da postoji dovoljni potencijal, odgovarajući broj istraživača, relativna dostupnost arhiva, velika privlačnost za mlade istraživače da se bave modernom arhitekturom, posebno onom nakon II svetskog rata. Kada je reč o institucijama, međutim, kao što je verovatno slučaj i sa drugim zemljama u regionu, njihova uloga je, nažalost, dominantno svedena na to da budu servis aktuelnih vlasti i njihovih interesa, a manje da postupaju u skladu sa svojim statutima i sa zakonskim ovlašćenjima koje imaju. Ima napretka, pre svega u vezi sa modernizmom Novog Beograda koji svakako jeste jedna izuzetna i autentična celina, a koji je sada i u centru pažnje međunarodnih stručnih krugova. Brojni eksperti sa mnogo znatiželje posmatraju šta će biti sa “evropskom Brazilijom”, ali isto tako i banjičkim i voždovačkim soliterima, Cerakom, ili soliterima „Rudo“ na Konjarniku.

Uprkos svim promenama i narušavanjima originalnih urbanističkih planova, ove celine su uspele da sačuvaju svoj originalni identitet u relativno podnošljivoj meri. No, dok vlast ne odluči kome će od svojih finansijera, saboraca ili partnera da ustupi određene lokacije, kvote i opcije, naši zavodi se uglavnom ustručavaju da sprovedu procedure koje bi, barem formalno, zaštitile pojedinačne objekte ili celine od takvih nasrtaja. Treba biti i iskren pa reći da oni trpe ogromne pritiske i kritike od bahatih eksponenata raznih nivoa vlasti u Srbiji, za šta je slučaj Generalštaba verovatno ekletantan primer.

Ime „Rudo“ Istočnoj kapiji Beograda dao je beogradski arhitekt Dragoljub Mićović, koji je u vrijeme izgradnje ova tri nebodera vršio stručni nadzor.

Do.co.mo.mo. Srbija se s jedne strane bavi izradom baze podataka objekata modernog pokreta u Srbiji, a s druge kandidaturom tih objekata za međunarodni registar.  U kojoj je fazi izrada registra i možete li izdvojiti neke od objekata koje budete ili ste već kandidirali za međunarodni registar? Koje su još vaše aktivnosti?

Naš primarni cilj za 2015. i 2016. godinu, a prema programu rada i smernicama Do.co.mo.mo. International za isti period, jeste upravo formiranje i dopuna nacionalnog registra do ispune uslova “domaćeg zadatka”, kao i unapređenje online baze podataka sekcije. Postojeći registar će biti unapređen prema poslednjim odlukama i novim formatima dokumentacionih dosijea o kojima se nedavno raspravljalo na Do.co.mo.mo. internacionalnom seminaru u Lisabonu, a gde se trenutno nalazi njihovo sedište. Takođe smo u stalnoj potrazi za novim saradnicima koji bi nam pomogli u radu na formiranju nacionalnog registra, budući da se radi o veoma obimnom fondu objekata i celina.

Na našoj inicijalnoj listi se nalaze pre svega remek-dela nacionalnog modernizma, od perioda nakon I svetskog rata pa do sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka: Astronomska opservatorija na Zvezdari Jana Dubovija, zgrada BIGZ-a i Komanda vazduhoplovstva Dragiše Brašovana, Dečija klinika Milana Zlokovića (iako odavno devastirana i ozbiljno narušene strukture) – sve u Beogradu, zatim Škola u Jagodini i Hotel Žiča u Mataruškoj Banji takođe Milana Zlokovića, memorijalne celine Bogdana Bogdanovića u Čačku i Kruševcu, memorijalni kompleks Šumarice kod Kragujevca, sa objektom muzeja 21. Oktobar Ivana Antića i Ivanke Raspopović, Muzej savremene umetnosti u Beogradu istih autora, Hala I Beogradskog sajma Milorada Pantovića, Branka Žeželja i Milana Krstića…

Mali deo toga se već može naći na našem sajtu docomomo-serbia.org koji, istina, takodje prolazi kroz neophodno osvežavanje i uskoro će biti obogaćen sadržajima koje realizujemo kroz više nacionalnih projekata: digitalizacija i javna dostupnost časopisa Arhitektura i urbanizam i Izgradnja, kao i praktično svaka vrsta arhivske građe iz ove oblasti do koje možemo doći i predstaviti je na ovakav način. Pored toga, u protekle dve godine smo, kroz saradnju sa institucijama i organizacijama raznih profila, sproveli niz tribina u nastojanju da pokrenemo javni dijalog i skrenemo pozornost na temu, pre svega, ugroženog modernističkog nasleđa, ali i njegovog tretmana u našem društvu u celini.

Da li je bilo i u kojoj mjeri postoji suradnja s aktivističkim grupama?

Od samog osnivanja nacionalne sekcije 2010. godine, naše članstvo, ne preterano brojno, sačinjavaju pre svega profesionalci, ljudi angažovani na univerzitetu, mladi istraživači, doktorandi i studenti. Gotovo svako od nas je angažovan i u drugim grupama, udruženjima i organizacijama koje imaju uglavnom identične ciljeve, s nešto malo drugačijim poljem delovanja. S obzirom na disproporciju našeg broja i tema i konkretnih slučajeva koje zaslužuju punu pažnju i direktni angažman, kao i na veoma otežano finansiranje ovakvim bavljenjem arhitekturom, apsolutno su neophodni saradnja svih činilaca i zajednički rad i strategija, pa se nadamo da ćemo u budućnosti biti u mogućnosti da te saradnje intenziviramo.

Centar za sport i rekreaciju “25.maj”

Razloge nepostojanja i moguće pravce razvijanja Docomomo sekcije Hrvatska propitujemo kroz projekt Motel Trogir kao jedne od rijetkih građanskih inicijativa za afirmaciju i zaštitu modernizma u Hrvatskoj. Kakva je suradnja Docomomo Srbije s drugim sekcijama?

Trudimo se, u meri u kojoj možemo, da budemo povezani sa što više sekcija, pogotovo zbog zanimljive činjenice da četvrtina naših članova (otprilike 5 od 21, da budemo sasvim jasni i iskreni) živi, radi, boravi ili studira van Srbije. Njihova veza s tamošnjim sekcijama je dragocena i korisna, posebno kada imamo u vidu apliciranje za projekte kroz razne programe Evropske komisije, što je naš dugoročni cilj za koji će nam biti neophodna dobra povezanost i umrežavanje s partnerima širom Evrope.
Ukoliko naš glas nešto znači na vašem lokalu, snažno podržavamo formiranje Do.co.mo.mo. radne grupe u Hrvatskoj i unapred nudimo našu logističku i moralnu podršku. U ovom razgovoru smo se najviše bavili Dobrovićem, a njegovo stvaralaštvo i jeste jedna od ključnih tema na kojima bi trebalo da sarađujemo.

Kako općenito ocjenjujete kolektivnu svijest u Beogradu i Srbiji prema vrijednosti modernističkih zdanja, a time i vrijednosti koje one posreduju?

Nažalost, veoma slabo. Svojevremeno, kada je Generalštab bio u žiži naše javnosti, nekoliko članova – tada angažovanih na kampanji – se dogovorilo da sprovedu malo, interno istraživanje u svojoj porodici i među prijateljima. Mlađi rođaci, prijatelji, poznanici – dobro obrazovani, savremenih shvatanja, uglavnom su se zdušno zalagali za rušenje tog “komunističkog rugla”. A pazite, ovde je reč o obrazovanim, dobrostojećim pojedincima koji, naravno, nemaju nikakve profesionalne veze sa ovom oblašću. Kakva se onda tek reakcija može očekivati od šire javnosti? Uopšte je kod nas obrazovanje o arhitekturi, urbanizmu i prostoru vrlo skromno. U školama – izuzev onih usko stručnih – se uči  tek nekoliko vrlo formalnih lekcija iz likovne umetnosti, na primerima koji su većini učenika potpuno apstraktni, jer se nalaze u inostranstvu, u mestima koja oni nisu imali prilike da posete, niti da razumeju duh i kontekst takvih objekata.

Muzej savremene umetnosti Beograd

Sa druge strane, dobar deo naših aktivnosti jeste okrenut edukaciji naših građana, pre svega onih mlađih – srednjoškolaca. Kroz program Beogradske internacionalne nedelje arhitekture (BINA) – manifestacije u organizaciji Društva arhitekata Beograda i Kulturnog centra Beograda koja je namenjena komunikaciji struke sa širom javnošću kroz javne događaje, realizovali smo veliki broj aktivnosti u koje smo direktno uključili đake i škole. To takođe nisu veliki brojevi u globalu, no – ne želeći da zvučimo otrcano – na mladima zaista svet ostaje i bilo bi besmisleno išta raditi iz viših, idejnih ili metafizičkih razloga, a da apstrahujemo ljude naše zemlje, koji moraju da budu svesni svog nasleđa i svog identiteta. Bez toga, bojimo se da će borba za vrednovanje i odgovarajući tretman kulturnog nasleđa biti u većem delu bez uspeha.

Aktivnosti Do.co.mo.mo Srbija pratite i ovdje .

Foto: Do.co.mo.mo. Srbija i drugi slobodni izvori

Nataša Bodrožić i Saša Šimpraga (razgovor je uz dopuštenje prenesen s portala projekta Motel Trogir)