Arhitektura za jedinstvo različitosti

Srđan Jovanović Weiss (r. 1967.) je arhitekta i teoretičar koji živi na relaciji New York – Novi Sad.
Osnivač je NAO.NYC (Normal Architecture Office) savetničke grupe za bolji život u prostoru. Vanredni je profesor na CUNY / CCNY Spitzer School of Architecture, bio je gostujući profesor na Harvard Graduate School of Design gde je završio diplomske studije.

Su-osnovao je School of Missing Studies (SMS), sa studijem Stealth.unlimited (Ana Džokić i Marc Neelen), studijem BikVanderPol (Liesbeth Bik i Jos van der Pol), Ivanom Kucinom, Stevanom Vukovićem, Katherine Carl i Sabine von Fischer.

U njegove brojne saradnje spadaju one s umetnicom Jenny Holzer i Robertom Wilsonom, s Richardom Gluckmanom (Gluckman Tang Architects) i Herzog & de Meuron Architects u Baselu gde je bio direktor istraživanja.

Njegova doktorska disertacija o pozitivnim aspektima oko balkanizacije gradova, obranjena na Goldsmiths koledžu u Londonu, uvela je u istoriju arhitekture termin turbo architecture i arhitekturu balkanizacije.

Pri istom fakultetu je bio istraživač na projektu Forensic Architecture i objavio je tekstove: “NATO kao kritičar arhitekture” i “Složenost razmere”.

Autor je knjiga “Socialist Architecture: The Reappearing Act” (Berlin: Green Box, 2017.), “Socialist Architecture: The Vanishing Act” (s Arminom Linkeom, JRP Ringier, 2012.) i “Almost Architecture” (Merz & Akademie Solitude, 2006.).
Član je ekspertskog komiteta Fondacije Novi Sad 2021 – Evropska prestonica kulture.

 

Foto: Srđan Jovanović Weiss (drugi s desna) sa studentima i gostujućim ekspertima na kursu In Visible City – Novi Sad 2021 – European Capital of Culture, The Bernard and Anne Spitzer School of Architecture, New York

 

Krenuli bismo od najnovijih dešavanja. Takozvana Kineska četvrt, nekadašnja fabrika “Petar Drapšin” u Novom Sadu je bila u centru mnogih debata o revitalizaciji. Nastojanjima Fondacije 2021 će biti transformisana u Youth Creative Polis.

Ovog prolećnog semestra ste na školi arhitekture u New Yorku realizovali kurs “In Visible City – Novi Sad 2021 – European Capital of Culture” i studenti su sredinom maja obranili svoje koncepte.

Kako ste sa studentima pristupili Kineskoj četvrti – kao vidu hibridnog mesta gde se različite aktivnosti odvijaju, ili ste pristupili konkretnom konceptu za Youth Creative Polis, ili su studenti krenuli od sadašnjeg stanja kompleksa i razvijali nasleđe s mišlju šta bi bilo najprimerenije da bude na tom mestu?

Igra reči s “In Visible City” i “U vidljivom gradu” je s namerom. Dva jezika: engleski i srpski nemaju istu logiku. Ono što imaju zajedničko je volja da što god da se planira deluje pozitivno i unapred.
U tom smislu istraživanje snaga svih projekata za karmu Kineske četvrti je da se postojeći kapaciteti ne ruše, nego da se unaprede.
To se odnosi kako na materijalnu strukturu Kineske četvrti, tako i na njen sadržaj jer ona non-stop funkcioniše i na toj lokaciji imamo postojeće jedinstvo različitosti koje se može dalje razvijati.

U njoj se nalaze radionice, klubovi, umetnički ateljei, arhivi, auto mehaničari, skladišta, galerije, nove romanse, brakovi, razdvajanja i druge društvene realizacije na koje mi kao “eksperti” ne možemo da utičemo.

Kurs u New Yorku je organizovan s ciljem da se doprinese otvaranju Novog Sada, ne samo ka Evropskoj uniji, već i ka svetu.

Studenti u grupi, kao i generalno na njujorškom koledžu, su iz različitih krajeva sveta i samim tim imaju različita znanja – imam dva studenta iz Sirije, koji imaju mnogo više znanja o opštim dešavanjima u svetu od nas, jedan student je iz Norveške, neki su lokalpatrioti za koje je Brooklyn država…

Svi oni još nisu imali prilike da dođu u Novi Sad, ali smo od Urbis-a dobili detaljnu analizu svih objekata, u saradnji s urbanistom Darkom Polićem.

Kako su u Četvrti postojale različite vrste manufakture, objekti kompleksa su vrlo različiti – neki imaju krovne prozore, neki ih uopšte nemaju, neki imaju stubove, neki su u potpunosti prazni jer je velika mehanizacija bila smeštana u njima, neki imaju velike ulaze za transport robe, itd.

Sve to utiče na sadržaje koji se mogu realizovati unutar njih, kao i nezaobilazno pitajne “Od čega Novi Sad živi?”, a tako i “Od čega Kineska četvrt živi?”. Cilj je bio da se Četvrt nadogradi korišćenjem urbanističkih, arhitektonskih i umetničkih alata kako bi se omogućila nova intelektualna infrastruktura Novog Sada.

 

Koje su metode korišćene?

Jedan pristup podrazumeva takozvanu amalgamaciju institucija, to jest različitih sadržaja i procesa, kao i primenu open-source arhitekture koja je fokusirana na građane.
Oba ova pristupa polaze od analize potreba i uz stvaranje uslova da se one realizuju, uvode dodatne sadržaje koji stvaraju nova, jedinstvena hibridna mesta.

U samom procesu izrade i odbrane radova je primenjena i uobičajena praksa na koledžu da se pozovu komentatori koji su u ovom slučaju bili Fredrick Levrat, Andrew Weigand i Cesare Birignani.

Pored njih su bili Alicia Imperiale, Nina Rappaport, William Rockwell, Frederick Levrat, Michael Sorkin, Loukia Tsafoulia i Miodrag Mitrašinović.

 

Kako izgledaju studentski radovi?

S obzirom na to da je u pitanju kulturna infrastruktura, odlučio sam da se fokusiram na četiri osnovna sadržaja koji bi mogli biti tamo, bilo da su institucije privatne, društvene, zajedničke ili nekog drugog tipa.

Jedan pravac je bio da se čitav kompleks pretvori u centar za istraživanje budućnosti nauke.
Studenti su osmislili da bi profil tog naučnog centra trebalo da bude fokusiran na studiranje toka Dunava i da je Novi Sad najbolje pozicioniran za to.
Spajanjem biologije, tehnologije, bio inženjerstva i arhitekture, zamišljen je centar u kojem se istorijski i futuristički mapiraju sve vrste koje su živele ovde kako u Panonskom moru, tako i u Dunavu.
Izgubljene vrste bi se rekonstruisale tehnologijom u virtuelnom prostoru i bio bi stvoren fiktivni ekosistem koji je postojao ne samo u prostoru nego i u vremenu.
Centar bi obuhvatao i školu za edukaciju o tome šta će tu biti kroz dva-tri veka. Studenti koji su radili na tom projektu su potopili čitav kraj nekim novim vrstama vode koje se donose iz različitih delova sveta u kojima mogu da žive vrste koje su nekad ovde živele.

Bivša fabrika na taj način ostaje fabrika ideja, između fikcije, tehnologije, budućnosti nauke, biološkog istraživanja, društveno-humanističke ambicije i želje za vizijom.
Dakle, na tome ne rade samo arhitekti nego i bio inženjeri, tehnolozi itd.

 

Foto: Muzej bio-nauke. Autorski tim: Dalton Whiteside, Jack Wong, Tazwar Choudhury, Mohammed Islam

 

Drugi pristup se fokusirao na nov koncept Otvorene biblioteke, prepoznajući da je to nešto što nedostaje Novom Sadu. Berlin ima jednu takvu Otvorenu biblioteku, univerzitet.
Projekat stavlja fokus i na istraživanje načina na koje se znanje sakupljalo, pre pisanja i pre medija, a potom i kroz sve vrste medija i tehnologija kroz istoriju.
Studenti koji su radili na tom projektu su sačuvali 90-95% kompleksa i nadogradili su ga, izučavajući kako funkcionišu aerodromi, železničke stanice, konstantno kretanje kroz prostor.
Stvorili su jedan fluidni prostor koji može da primi do 200.000 ljudi. Zasnovali su svoje istraživanje na budućnosti iz prošlosti, uglavnom na projektima iz 1960-ih i 1970-ih, kao što je situacionistički Novi Babilon koji predviđa novu vrsta života u čijem je centru homo ludus – čovek vođen igrom.

 

Foto: Otvorena biblioteka i društveni pejzaž. Autorski tim: Rachel Shannon, Sarah Othman, Anna Pardo, Matt Shufelt

 

Treći projekat je Institut za pokret, performans i muziku koji u Novi Sad ponovo ubacuje komponentu muzike i povezuje je sa školom baleta i institutom za savremeni pokret.

Studenti nisu mislili da se ujedini kompleks kroz jedan prostor, nego su indetifikovali nekoliko mesta koja su najbolja za balet ili za artist-in-residence program, ili za performans… U pitanju je distributivan urbanizam koji indetifikuje sadržaje iznutra.

 

Foto: Institut za pokret, performans i muziku. Autorski tim: Yousef Abdul-Emir, Johannah Deegan, Shola Owolewa

 

Četvrti model je preuzeo francuski model očuvanja industrijskih delova grada, pokrivanjem nekom velikom nadstrešnicom koja postaje energetska nadstrešnica (high-tech ili low-tech, ili mešavina) i povezuje Četvrt s mostom slobode, Štrandom i Limanskim parkom.
Taj projekat predviđa neku vrstu promenade za javnost, praveći čak i bašte od nekih zgrada koje su u najlošijem stanju, tako da bi nešto što je bilo enterijer postalo eksterijer.
Sadržaji koji se predviđaju su škola filma, filmski studiji, muzej i arhiva filmskog materijala kojim se slavi filmska istorija Novog Sada.
Filmski grad Noviwood, kako ga zovu, sadrži i bioskop na otvorenom za 2.000 ljudi.

 

Foto: Noviwood. Autorski tim: Meriet Guirguis, Aiyah Mousa, Håkan Westergren

 

Sva četiri pravca su imali skoro idealistički pogled na model unapređenja, konverzije, radikalne zaštite, su-života, starih i novih načina porizvodnje, i sistem vrednosti koji tu staru fabriku stavlja u budućnost.
U tom smislu se ceo proces tiče kulturne infrasturkture, pogotovo ako imamo na umu da proizvod nije samo materijalni proizvod, nego on može biti i strategija ili sistem građevinskih mera vrednosti.

 

Šta je sledeći korak projekta In Visible City?

Preko leta ćemo sastaviti publikaciju u saradnji s Urbisom i Fondacijom 2021, kako bismo imali jedno organsko polazište odakle bi se moglo krenuti u relizaciju projekta.
Ambicija nije da se stavi arhitektura u centar, već su centar ljudi i sveza ljudi i kulture, što je jedna ideološka/ filozofska strana projekta In Visible City.

Sam naziv potiče iz knjige Itala Calvina, a odnosi se na činjenjicu da se Novi Sad nalazi u centru evrocentrične mape, ali nije vidljiv.
Nastojimo da gledamo Novi Sad u mreži gradova koji su centri umetnosti i tehnologije, kao što je Malmo, Basel, Manchester, Rijeka, Philadelphija, Detroit.
Svi ti gradovi mogu da ostvare diplomatsku povezanost kroz inovaciju i kulturu.

 

Svojevremeno ste i pričali o Novom Sadu kao o devetom gradu u konstelaciji novih balkanskih prestonica, koji ima mogućnost da se razvija u drugačijem pravcu i drugačije da gradi svoj indetitet jer nije administrativan, glavni republički grad…

 

Tekst “Deveti grad” je nastao kada sam završavao tezu o arhitekturi balkanizacije i izašao je kao vrsta reakcije na sve procese koji su se dešavali u regionu – raspad Jugoslavije, nove demokratije.

Čitav taj proces je gledan kao negativan, čak i Barack Obama ga koristi kao nemoguć pristup problemu različitosti.

Problem u tom idiomu je što stavlja znak jednakosti između jedne grupacije ljudi i nekog negativnog procesa i ponašanja, što je velik društveni problem i može čak da vodi rasizmu.

Zbog toga sam s ljudima s Goldsmiths koledža gledao koji su to pozitivni aspketi balkanizacije, i pokazalo se da je pozitivan aspekt proizvodnja glavnog grada.
Globalno se gradovi guše – postoji nekoliko globlnih centara, a ostali nekako padaju u senku i nestaje im indetitet.

Međutim, centralni Balkan je od dva glavna grada, Beograda i Tirane, dobio osam glavnih gradova. Humoristično rečeno, proizvodni koeficijent Blakana je 400%, jer je od dva stigao do osam.

Kako je glavni grad drugačiji od običnog (tu je središte vlade, diplomatije), Novi Sad u tom geopolitičkom lokalnom procesu ima jednu značajnu poziciju koja se može porediti s Baselom koji je bio glavni grad čitave jedne regije, pre Švajcarske, i sad je industrijski, kulturni i finansijski centar. Stvari koje bi bile moguće u Novom Sadu ne bi bile moguće u centrima političke moći i time Novi Sad može da se bavi nekim drugim problemima, kako za sebe tako i za druge.

 

Jedan od ranijih projekata NAO je “Centar za rekreaciju i nove medije”, osmišljen u saradnji sa Kuda.org.
U pitanju je hibridan pristup nasleđu i otvaranje novih sadržaja novim korisnicima, ali je lokacija drugačija od lokacije Kineske četvrti.
Stadion je u najužem centru grada, u okviru parka, u neposrednoj blizini Muzeja savremene umetnosti, Muzeja Vojvodine, sedišta pokrajinske vlasti, Dunava. Nažalost, taj projekat nije bio realizovan.
Koliko je za realizaciju projekta bitna energija ljudi koji se okupe s idejom da ga ostvare?

 

Tog prostora se moja generacija seća po prvim koncertima pank muzike u Novom Sadu 1970-ih godina – Pekinška patka, Laboratorija zvuka, Pankrti, severna koalicija Vojvodine i Slovenija, gosti iz Engleske.
Pošto pank nije bio reprezentativna kultura, ti koncerti nisu mogli da se održavaju u domovima kulture ili vojske.
Tako je taj stadion koji je pripadao Železnici postao neka vrsta otvorene zone.
Posle je bio ženski rukometni klub (iako je podloga surovi beton), pa se zatvorio i postao jedna vrsta nevidljive tačke grada na otvorenom polju. Krajem devedesetih je počeo narativ o tome i kako su se nekadašnje 24 institucija za mlade u gradu svele na 4.

Mi smo taj projekat zamislili kao projekat koji ne mora da se izgradi, ali će da izmeni urbanistički plan i da vidi šta tu ko poseduje jer su tokom Šešeljeve vladavine u Novom Sadu svi parkovi nacionalizovani i prešli u vlasništvo Republike Srbije, a grad je tu korisnik.
Ideja je bila da se izađe s projektom koji menja urbanistički plan i promenio je namenu iz komercijalnog sporta u rekreativnu otvorenu površinu povezanu s kulturom.
To je bila jedna naša velika pobeda jer ne može sada neko da dođe tu i napravi neki tržni centar ili komercijalni sportski objekat tek tako.

 

Foto: NAO i Kuda.org: Stadion, Centar za rekreaciju i nove medije, 2004.

 

Kao autor koji je bio uključen u izložbu “Arhitektura u suvremenoj umjetnosti” (Galerija umjetnina, Split, kustosi Jasminka Babić i Branko Franceschi, 2017.) i kustos nekoliko izložbi arhitekture, koji način izlaganja arhitekture smatrate najboljim?

Paradoks u izlaganju arhitekture u mom iskustvu je taj da arhitektura postoji negde, a reprezentuje se negde drugde za neko kratko vreme. To je ono što odvaja izložbu arhitekture od umetničke i konceptualne.

Interesantno je kako su konceptualni umetnici uspevali da barataju s delovima grada. Recimo novosadska grupa KOD je menjala mesta Novog Sada – ono što radimo na pijaci ćemo da radimo na Štrandu, što radimo na Štrandu ćemo raditi na Trgu slobode… Takva vrsta izmene namene i lokacije je nešto što izložba ima potencijal da koristi.

Naravno, ima i situacija kada vam galerija i muzej postave normu da sve mora da je uramljeno, kao diploma koja se stavi na zid i postane vrsta ikone. Naravno, moji saradnici i ja nismo bili pristali na tako nešto i na kraju je ispalo fenomenalno jer je i galerija uvidela da im treba nešto drugačije.

Mislim da je arhitektura jedno divno novo polje za izlaganje jer ima manje granice od umetničkih instalacija. Moramo imati na umu da je umetnost uvek ispred arhitekture i zbog toga savremeni umetnici idu mnogo vremena unapred.
Odgovornost arhitekte je da prihvati i primeni te nove načine izlaganja, ali njegova pozicija je možda baš zbog toga zahvalnija jer nije prvi u nečemu.

 

Šta je u vašem fokusu kada je u pitanju izlaganje arhitekture?

To je budućnost iz prošlosti, posebno arhitekti koji su imali vizionarske projekte umesto utopijskih šema; projekte koji su bili nemogući u tom momentu, ali su imali logiku za budućnost.

Recimo, Yona Freedman sa svojim letećim gradovima i Anne Tyng iz Philadelphije sa svojim geometrijskim konstrukcijama.
Ona je u isto vreme i gradila zgrade s tim platonskim pristupom i imala vizije koje mogu da se proizvedu u prostoru galerije ili u medijskom prostoru.

Jedna od poslednjih izložbi koju sam radio na Novoj školi je o arhitekturi i moći (Architecture vis-a-vis Ideologies) i fokusirala se na arhitekturu izgrađenu za vreme različitih diktatora.

Ta izložba ne predstavlja samo arhitekturu, nego jedan veći kulturni sistem identifikacije i nacionalne proizvodnje koji postaje materijalni deo prostora i deo svakoga ko voli da živi bolje sa svojim drugarima iz bilo koje okoline.