Krov nad glavom je postalo pitanje života ili smrti

3

Dubravka Sekulić: Najbitnije polje djelovanja arhitekata je borba za drugačije načine redistribucije viška vrijednosti

Dubravka Sekulić, istraživačica transformacija javne sfere suvremenih gradova, prošle je godine objavila knjigu „Glotzt Nicht so Romantisch! On Extralegal Space in Belgrade“ koja se bavi ekstralegalnim nadogradnjama stambenih prostora u Beogradu. Knjigu je nedavno predstavila zagrebačkoj publici gostujući na Mikropolitikama,  seriji predavanja koje otvaraju prostor upravo za prezentaciju dugoročnih istraživačkih projekta i kritičkih pozicija koje propituju modele (umjetničke) proizvodnje s obzirom na širi društveno-politički kontekst. Predavanje ove arhitektice, koja živi između Beograda, Züricha, Zagreba i Niša, bilo je dobra prilika za razgovor o prostornim implikacijama neoliberalnog urbanizma.

Neoliberalni grad poznaje samo pritisak kapitala kao osnovni uvjet za prostorno planiranje; što uključuje nepostojanje planova ili odustajanje od njih, nepoštivanje zakonskih odredbi, ad hoc gradnje… Prostor, dakle, nije shvaćen kao javno dobro nego kao kapitalni resurs. Kako kao arhitektica vidiš svoju ulogu u tim okolnostima?

Rekla bih da kapitalistički grad već shvata prostor u gradu kao robu čijom spekulacijom se može dobro zaraditi, ali i izgradnju kao način da se osiguraju berzanske spekulacije. Tako je poznata i voljena veduta Manhattana s neboderima proizvod upravo tog mehanizma. U vreme postojanja države blagostanja s jedne, i države realno postojećeg socijalizma s druge strane, određena polja proizvodnje prostora bila su delimično ili potpuno izuzeta iz kapitalističke spekulacije, a to se posebno odnosi na stanovanje i javni prostor. Ono što donosi neoliberalizam je komodifikacija i tih delova života koji su u prethodnoj fazi bili izuzeti, a posebno stanovanja, zdravstva, obrazovanja… A sam grad postaje mesto proizvodnje viška vrednosti na razne načine, komodifikacijom svakodnevnog života, recimo privatizacijom sistema za snabdevanje vodom. Koja je pozicija arhitekte u takvom gradu? Pesimistički, uloga arhitekte i urbanog dizajnera je u kapitalizmu tradicionalno svedena na društvu prihvatljivo ‘oblaćenje’ forme koja je već unapred određena spekulacijom. Spekulacija je sve brutalnija za postojeće gradsko tkivo, tako da i arhitektura, pod krinkom kreativne slobode, postaje sve spektakularnija. S druge strane, stanovanje postaje polje na kome se efekti neoliberalističke akumulacije najviše prostorno manifestuju i ponovo angažovanje arhitekata sa zajednicama koje se bore za drugačije načine (re)distribucije, posebno stambenog prostora i proizvodnje prostora izvan tržišta, mi se čine kao najbitniji način i polje djelovanja za jednog angažovanog arhitekta.

1

U svojoj knjizi analiziraš transformacije jugoslavenske stambene politike na primjerima (i)legalnih urbanih intervencija u Beogradu te donosiš dva termina “ekstrateritorijalnost” i “ekstrailegalnost”. O čemu se točno radi?

Iako jedan od najpravednijih načina redistribucije viška vrednosti proizvedeno radom društva, jugoslovensko pravo na stan imalo je sistemske probleme, posebno u vreme krize i 80-ih kada se usporava proizvodnja novog stambenog prostora. Također, problemi nastaju i oko uključivanja u stambenu politiku onih koji svojim radom nisu učestvovali u proizvodnji viška vrednosti tog društva, recimo gastarbajteri, čije su prostorne manifestacije ‘divlja’ ili ilegalna gradnja, to jest, građenje bez dozvola na teritoriji koja često nije planirana za taj tip (uglavnom stambene) izgradnje, kao ni za bilo kakve druge. Kada se krajem 80-ih i početkom 90-ih prvo odustalo od ‘prava na stan’ kao principa te kada se prešlo isključivo na tržište, koje zbog ratova nije stiglo da formira ni osnovne principe, ‘ilegalna’ izgradnja postaje, posebno u Srbiji i Beogradu, dominantni način proizvodnje (stambenog) prostora, koji ne ostaje na periferiji, već se ‘preliva’ preko celog grada, a posebno preko krovova. Ono što je mene interesovalo je da razumem trenutak u kome krajem 90-ih te bez papira izgrađene jedinice postaju sve veće, a njihova proizvodnja sve organizovanija, da bi to kulminiralo početkom 2000-ih nadogradnjom tzv. Ruskih paviljona, gde su jednospratne stambene zgrade nadograđene sa još po četiri, pet spratova, i gde to nije bila samoorganizacija stanara, već investitora koji su istim sistemom nadogradili 60-tak objekata. Ono što sam shvatila je da to nije rađeno mimo zakona, već spretnim rastezanjem i kreativnom interpretacijom onog što je kombinacijom raznih zakona (o nadogradnjama, o legalizaciji) dozvoljeno. Zbog toga pokušavam da uvedem taj termin ekstra-legalno, zbog toga što ilegalno upućuje da je problem u nepoštovanju zakona, a ovde je problem način na koji je zakon od početka reregulisan tako da pogoduje nekom (kapitalu). Problem znači nije u tome kako se poštuju ili primenjuju zakoni, već kako se pišu. Razumevanje toga i pogled u većem razmeru, može dati interesantno i novo razumevanje odnosa između zakona, proizvodnje i privatizacije prostora.

Jugoslavenska stambena politika bila je utemeljena na ideji prava na stan. Riječ je o solidarnom principu po kojem se od svake zaposlene osobe izdvajalo u stambeni fond. Danas društvo više ne preuzima odgovornost za stambena pitanja, stanovanje je, dakle, postalo roba. Borba protiv takve politike, čini se, tek počinje.

Stanovanje ne samo da je postalo roba, već je u nekim gradovima, poput Londona ili New Yorka, postalo novac. Sve češći slučaj je da bogati ljudi iz celog sveta, koristeći niske poreze (npr. za one koji u Londonu ne žive, ali tu poseduju nekretnine), kupuju stanove isključivo da bi višak bogatstva pretvorili u stabilnije agregatno stanje od novca na računu. Čitave zgrade postaju tako bankarski trezori ostajući prazne i nikada useljene, dok cene na tržištu nekretnina intenzivno rastu i onemogućavaju da ‘obični’ ljudi kupe bilo kakav stan. To razara grad. Ni dvesta godina od kada je prvi put započela, u fabrikama prve faze kapitalizma, borba za pravo na stan, pravo na rad, pravo na život ponovo postaje aktuelna, a pridružuju se i borba za pravo na vodu, gene, hranu… to jest na sva ona polja koje neoliberalizam pokušava da komodifikuje.

Kao što si rekla, brojne novosagrađene stambene zone zjape praznima. Prisjetimo se i španjolskog primjera gdje brojimo preko dva milijuna praznih stanova. Banke pak ljude svakodnevno izbacuju iz stanova na ulicu jer ne mogu vratiti stambene kredite. Kao što si istaknula u svom predavanju na Mikropolitikama u Zagrebu, stanovanje je danas postalo pitanje života i smrti. Što točno misliš po time?

Stanovi u vašem gradu postali su valuta čijom kupovinom bogati iz celog sveta osiguravaju svoje bogatstvo, vi si zbog toga ne možete da priuštite krov nad glavom koliko god da radite. Podstanari na iznajmljivanje stana daju trećinu ili čak pola plate. Ljudima je često jedini način da trajno reše stambenu situaciju lihvarski bankarski kredit zbog kojeg će svakog meseca strepiti da li će moći da se prehrane. Zbog toga što je cena neplaćanja rate kredita doslovno gubitak svega, više je nego jasno da je pitanje krova nad glavom pitanje života. Stan ne znači samo toplo mesto za život, već i adresu, ulaznicu preko koje vas društvo prepoznaje kao osobu i kao svoj deo.Glotzt01

Dubravka Sekulić autorica je knjige „Glotzt Nicht so Romantisch! On Extralegal Space in Belgrade“ o ekstralegalnim nadogradnjama stambenih prostora u Beogradu

Foto: Srđan Kovačević