Moć publike je ta koja otvara put moći medija

Na nedavno otvorenoj izložbi u Kulturnom centru Ribnica u Kraljevu u Srbiji mogle su se vidjeti stranice stripa Knindže – vitezovi Srpske Krajine. Međutim, ne radi se o originalu čija su dva broja izašla tokom jeseni 1991., za vrijeme ključnih borbi oko Vukovara, u izdanju beogradske Politike, već o presliku stripa u tehnici laviranog tuša koju je izveo srpski umjetnik mlađe generacije Vladimir Miladinović. Junaci stripa, Knindže, imaju folklorna imena, predstavljeni su kao izdanci srpske vjekovne borbe za slobodu, privrženi su „svetosavlju“ i vrijednostima patrijarhalnog života, ali, istovremeno, imaju sve karakteristike super-junaka stripa. Kao i u nekim drugim radovima iz svog opusa, od kojih smo jedan predstavili u osvrtu na izložbu Mediterranea 16, Miladinović se bavi istraživanjem arhivskog materijala na kojem potom gradi pojedine radove. Onda je to bio dnevni tisak, ovom prilikom je strip namijenjen mlađoj publici. Prebacujući sadržaj u novi medij, umjetnik ostvaruje odmak koji, kako njemu tako i nama, omogućava promišljanje sadržaja i konteksta u kojem je prvotno nastao te njegovu refleksiju u sadašnjosti. Ono što je bilo propagandni sadržaj dominantnog sistema tog vremena danas postaje sadržaj kojim se, propituje sam sistem i njegove politike. Više o propagandi i medijima, o mjestu osobnog u stvaranju kolektivnog sjećanja te o umjetnosti i društvenom kontekstu, temama koje se kriju iza njegova rada, Vladimir Miladinović nam sam otkriva u razgovoru.

U svom radu često polaziš od arhiva. Što pronalaziš u njima?

Radi se o nekoj vrsti promišljanja odnosa savremenog srpskog društva prema ratu u Jugoslaviji. Postoji zaista puno medijskih proizvoda kojima je država pokušavala da objasni građanima ono što se radi u njihovo ime na teritorijama u kojima se dešavao rat. Interesantan slučaj je i strip namenjen mlađoj populaciji pod nazivom Knindže – vitezovi Srpske Krajine. Ovde se radi o veoma prefinjenoj vrsti propagande koja je, uzevši u obzir publiku kojoj se obraća, odigrala veliku ulogu u kreiranju odnosa naspram rata u Hrvatskoj.

Mediji mogu biti moćan instrument propagande. Kako u tome vidiš ulogu pojedinca?
Izgleda da savremena medijska kultura radi na tome da se neki od najznačajnijih istorijskih događaja transformišu u spektakularna iskustva koja zapravo imaju jedan osnovni cilj, a to je da subjektivizuju posmatrača. Uloga medija je dovela do toga da ljudi danas imaju „lično sećanje“ o nekom događaju ili osobi iz prošlosti, a da priče koje se prepričavaju vremenom postaju sve prihvatljivije po neki opšti nacionalni interes. Sve te sitne praznine između ličnih sećanja i onih sećanja koja se reprezentuju kroz moćni aparat masovnih medija nakon izvesnog vremena postaju potpuno disperzivne, sve do trenutka kada više i nismo svesni šta zaista znamo, a šta samo mislimo da znamo. Međutim, ono što je bitno jeste upravo taj lični odnos koji kreiramo naspram nekog medijskog proizvoda i svest o tome da taj naš lični odnos zapravo utiče na kreiranje nekih širih društvenih odnosa. To su pre svega odnosi koji predstavljaju učestvovanje u politikama koje iza tih medijskih reprezentacija stoje. Delovanje u sferi privatnog, ličnog, svakako utiče na šire društvene odnose, zapravo je moć publike ta koja kreira put moći medija.

Tvoji radovi suočavaju nas s neposrednom zajedničkom poviješću. Smatraš da je danas važno govoriti o tome?

To je više neka vrsta kreiranja odnosa prema prošlosti, radije nego suočavanje s prošlošću. S tim što to ne znači da takvi odnosi već nisu stvoreni na nekom meta nivou. Mislim da smo svi, manje ili više, suočeni s onim što se ovde dešavalo pre dvadesetak godina, samo na različite načine i kroz različite narative. Zapravo je čitavo polje kulture i umetnosti angažovano u tim procesima kreiranja neke poželjne prošlosti – likovna umetnost, film, arhitektura, dizajn… Ovo je doba stvaranja novih nacionalnih identiteta, pri čemu svuda postoji jaka tendencija ka nekoj sopstvenoj verziji prošlosti. Jedina stvar oko koje postoji opšti koncenzus jeste brisanje zajedničke socijalističke prošlosti. Dakle, osnovna stvar u tom procesu kreiranja istorijskih meta narativa jeste da se koriste samo oni materijali koji su pogodni za to, dok se sve ostalo drži negde u tajnosti ili makar nije poželjno o tome govoriti javno. Sve ovo nam ostavlja puno prostora za rad na svim tim problematičnim verzijama prošlosti.

U svojim radovima koristiš arhivske materijale. To znači da u njima uvijek postoji i određena vremenska distanca. Time ulazimo i u područje sjećanja. Što imaš za reći o tome?

Pitanje ponavljanja nečega sa određene vremenske distance je veoma bitno, ali je tu ključna stvar šta se ponavlja i na koji način? Moja ideja je bila upravo promišljanje svih tih mehanizama kojima se koristimo u procesu kreiranja sećanja. Neka osnovna teza ovde bi bila da ne postoji sećanje u nekom „čistom“ ili „objektivnom“ obliku na koje se možemo potpuno sigurno i u svakom trenutku pozvati. Odavno je već poznato da sećanje osim svog neuro-psihološkog, ima i sociološki aspekt. Činjenica da su mnoge reference na koje se tvorci narativa o nedavnoj prošlosti pozivaju otrgnute iz domena javne sfere i pohranjene u arhiv, govori o tome da tu postoji materijal koji nije potpuno poželjno vratiti na ponovno razmatranje. Dakle, u radu se pre svega bavim pitanjem kako se konstruiše sećanje? Šta znači izjava ‘Ja se sećam…!’ Ako govorimo o lokalnom kontekstu, ta izjava je veoma prisutna i predstavlja osnovu za razne diskusije, od toga koliko daleko sežu nacionalni identiteti država i nacija nastalih kao posledica raspada Jugoslavije, do toga kako je izgledala recentna prošlost na ovim prostorima. Za kontekst Srbije, pitanje rata i raspada Jugoslavije svakako predstavlja predmet rasprave na mnogo različitih nivoa i mislim da je to kao tema dosta puta obrađivano u savremenoj kulturnoj produkciji. Ono što zaista jeste pitanje je upravo taj odnos autora prema temi kojom se bavi. Pitanje je i koji su uslovi u kojima nastaju proizvodi kulturne i umetničke produkcije. Da biste se danas bavili nekom tabuiziranom temom, kao što je učešće Srbije u ratu devedesetih i raspadu Jugoslavije, potrebno je prvo izaći iz okvira koji su zadati dominantnim ideološkim matricama. Kao, na primer, tvrdnja koja se često može čuti o tome da Srbija nije učestvovala u ratu.

Osim vremenske distance, odmak od originalnog materijala uspostavljaš i prijenosom sadržaja u novi mediji. Zašto baš crtež?

Ovde se radi o veoma jednostavnoj tehnici precrtavanja orginalnog stripa, jedan na jedan, tehnikom laviranog tuša. Nemam neki poseban odnos prema crtežu kao mediju, ali mislim da je u eri digitalne kulture i opšte ekranizacije ostao jedan upražnjeni prostor za medije koji nisu uspeli da se adekvatno ukotve u eru novih medija. Ovde mislim pre svega na likovnu umetnost u nekom širem smislu. Mislim da umetnici koji se definišu medijem koji koriste nisu u stanju da priznaju svoj fetišistički odnos prema samom mediju pa tako veoma često ostaju zatvoreni u svoj uživalački odnos prema onome što rade. Nikada kao sada nismo bili u prilici da upravo taj ispražnjeni prostor ispunimo značenjem koje je u vezi s društvenim kontekstom u kome se deluje. Tako se dešava da radovi koji funkcionišu na nivou neke piktoralnosti budu široko prihvaćeni, ali je problem u tome što uporno pokušavaju da izbegnu političko pozicioniranje naspram konteksta u kome nastaju. Imam utisak da se i dalje očekuje od umetnosti da bude konformistička i da deluje izvan konteksta u kome nastaje. Upravo se ovde pokreće to pitanje nekog univerzalnog karaktera koji umetnost treba da ima. Pitanje je obično vezano za taj moj izbor, odluku da se bavim ‘samo’ stripom koji je izlazio u Beogradu dok ne razmatram recimo Super Hrvoja ili Bosmana. Ja zaista ne znam šta to može da znači u slučaju naše kolektivne prošlosti. Mislim da je to put kojim se češće ide, jer je to zapravo dobar način da se izbegne pozicioniranje naspram nekih ključnih događaja koji su obeležili naše živote.

Dakle smatraš da umjetnost mora komunicirati kontekst u kojem nastaje?

Lično ne volim da ulazim u rasprave koje se tiču definisanja pojma umetnosti, mislim da je to previše dugo bio jak trend, naročito ako govorimo o jugoslovenskoj umetnosti sedamdesetih godina. U toj nekoj permanentnoj raspravi o tome šta je to umetnost, došlo je do toga da su sve te avangardne umetničke prakse ostale potpuno ispražnjene od društvenog konteksta u kome su nastajale. Danas smo u situaciji u kojoj je, nakon toliko godina delovanja umetnosti koja je bila poprilično zatvorena u preispitivanje samog pojma i značenja umetnosti, došlo vreme da se umetnost ispuni nekim konkretnim značenjem. Pojam umetnosti je veoma elastičan i trebalo bi imati na umu da je polje savremene umetnosti otvoreno za iskazivanje neslaganja sa dominantnim ideologijama ili političkim sistemima, jer predstavlja jedini slobodni prostor koji nam pruža mogućnosti za to. Mi ne bismo smeli da fetišizujemo umetnost kao neku posebnu društvenu kategoriju koja se nešto posebno razlikuje, od recimo, vožnje gradskog autobusa. Ali svakako da u umetnosti danas osećamo neki veći stepen slobode nego u drugim društvenim sferama.

Ovaj tekst sufinanciran je sredstvima Fonda za poticanje pluralizma i raznovrsnosti elektoničkih medija